VAJANJE VALjANIH MITOVA

 

Predstava “Ubiti Zorana Đinđića“ u režiji Zlatka Pakovića premijerno je izvedena simbolično petog oktobra u Novom Sadu. Predstava je izazvala dobroćudnu pometnju i na umetničkoj i, nadajmo se, na političkoj sceni. Reditelj je dao sve od sebe, neštedljivo isprobavši sve trikove u knjigama i dodao je još nekoliko zvučnih udaraca bičem, ne bi li probudio nemu lavinu oko scene. Pozorišne kritike su već dovoljno analizirale samu izvedbu, te se nećemo zadržavati na tome. Glumačka ekipa koju čine Jovana Stipić, Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević Pikac, Emina Elor, Igor Filipović i Miljana Makević, sjajno je dočarala ne samo jedan istorijski događaj već i njegov slojevit kontekst. Više od toga, predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ je raširila na sceni palimpsest nove srpske mitologije.  

Dok ulazi kroz neku vrstu lavirinta, publika nemo ogleda svoja lica u grotesknim ogledalima od sjajnog lima. Svaki odraz je jedinstven a opet dovoljno zamućen da to može biti bilo ko. Tu su okačeni isečci iz novina koji govore o kontekstu oko ubistva Zorana Đinđića. Gosti zbunjeno čitaju naslove iz ovog spomenara i ne mogu sa sigurnošću da tvrde o čemu se zapravo tu radi. Šta se tačno desilo petog oktobra? Opštoj zbunjenosti i prećutnom neznalačkom sramu još više doprinosi sveprisutni glas koji deklamuje „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“. Sve oči su uprte u eksponate grafičkog dizajna (ne zaboravimo i domišljati plakat predstave[1]) da bi se na putu ka klupama susreli s vajarom i njegovim delom u nastajanju. Bista Zorana Đinđića[2] stoji rame uz rame sa umetnikom koji u glini još uvek traži konture lica. A na sceni će biti još preoblikovanja ustajalih normi mišljenja, i umetničkih i narodskih.  

Nikola Džafo je smislio sjajnu scenografiju. Uniformnost crnih odela koja nose glumci, govori o opasnoj jednakosti mišljenja u narodu. Nakazne maske u duhu kineskih proslava i praćene larmom pokušaće da sve prisutne trgnu iz dugogodišnjeg sna. Ili, možda su to ona ista lica koja je publika već videla u ogledalu?  Eho kabarea. Pozorište kojem je cilj da zabavi, ali i da kroz svoje skečeve kritikuje društvo, sviđa se široj publici, pa i ovoj odabranoj. Glumci  šetaju modnom pistom u kostimima, koji na vizuelnom planu podsećaju na, ne toliko tragediji bliske – jareće, već druge slične životinjske oblike. Tu je i odlična melopeja koja transponuje dečje pesmarice. „Sve što puca htelo bi da strelja… Neka strelja uz mnogo veselja!“ Pesma je izvedena u maniru srpske pop-folk (?!) kulture uz pucnjavu, raskalašnost i zavrtanje rukava. Dajte psovke, dajte nadobudne ljubavnice, bele linije i poltronstvo! Dajte lažne otadžbinske ideale! Skoro pa smo upotpunili miraž srpstva.  Još samo da se setimo gde smo zaturili našu mladu kćer koja će sve to poneti u Evropu. Na sajam naravno! Sve domaće – vezena nošnja, ili srdačnost, ili šta već mislimo da treba!

Publika je uz gromoglasan smeh oduševljeno reagovala na ono što je prepoznala kao svakidašnjicu. Identičan smeh prati Nikolu Đurička dok u jednoj sceni svira gusle. Epske pjesme više niko ne prepoznaje. Krvi junačke nema dovoljno za inicijaciju novih, zbunjenih članova plemena. Materinski, Srbi grle novi mit o stradanju jednog čoveka za opšte dobro. Moralo se sačekati nekoliko godina da se ovaj mit rodi, da proputuje od usta do usta i sažvaće se u konzistentnu gumu. Mit, kao tradicionalna priča, doduše prepričana iz sekundarnih i nepotpunih izvora (šta danas i jeste celovit izveštaj?) govori o dubokim i večnim istinama od kolektivne važnosti. Mit prepričava neko iz nekog razloga. Akteri ove predstave su „neko“, a koji je razlog?

Razlog smo mi – uspavana publika. Iako su glumci na sceni bili i više nego dobri, najbolji glumci su ipak sedeli oko bine. Glumili su narod. Da li to još uvek jesmo? Pozvani smo da uradimo ono što znamo najbolje: minut ćutanja za pokoj i poštovanje novog heroja. I minut se produžio – uradismo ono što znamo najbolje. Horeuti danas ne daju nikakve izjave. Hvala. Zatim je naoružani lik ubice sa scene upitao: Ko će da se usprotivi otadžbinskim idealima, ko će da me spreči, kome to smeta? Odgovora nije bilo. Fosilne ostatke naroda neće probuditi ni prometejske vatre. Razočaranog pogleda, glumac se okrenuo i nastavio ka kulisama. A mi još čekamo katastrofu.

Darinka Marković

Advertisements